RAZGOVOR S POVODOM     ZORAN MANASIJEVIĆ

Šah je duhovna hrana  

Autor knjige „Svet bez laži – šah i sećanja“, diplomirani inženjer elektronike i majstorski kandidat, o aktuelnom trenutku kraljevske igre i izazovima sa kojima se šah danas suočava

Šta je to šah ? Na to pitanje nije lako dati preciznu definiciju. Šah je i igra i nauka, i sport i veština, takoreći – umetnost. On ima elemente matematike, logike, a krije u sebi bezbroj tajni i kombinacija. Nedokučiv je kao svemir. Zovu ga kraljevskom igrom, ali njega u ovo naše moderno doba najmanje igraju kraljevi, naprotiv on je postao prijemčiv i širokim narodnim masama, pa se slobodno može reći da je šah jedna od najpopularnijih veština našeg modernog doba. Sve veća primena kompjutera daje šahu jednu novu i rekli bismo posebnu dimenziju, pa nije nikakvo čudo da je o igri na 64 kockasta crno-bela polja napisano pregršt zanimljivih knjiga. Jedna od najoriginalnijih, barem na našim prostorima, stiže nam iz pera Zorana Manasijevića, diplomiranog inženjera elektrotehnike, inače majstorskog kandidata u šahu, a zove se „Svet bez laži – šah i sećanja“.

Podstaknuti ovom knjigom što predstavlja osveženje u našoj šahovskoj literaturi, potražili smo gospodina Manasijevića koji je za naš portal ljubazno odgovorio na nekoliko pitanja vezanih za aktuelni trenutak domaćeg ali i svetskog šaha, na promene u našim životima koje se neminovno reflektuju i na ovu večitu igru. Filozofskim razmišljanjima o šahu nema kraja, a mi se nadamo da će ovaj intervju biti interesantan kako onima koji uživaju u čarima šaha, tako i ostalima, jer povezanost šaha i života nikako nije slučajna.

*  Zbog čega, po Vašem mišljenju, šah danas u medijima u Srbiji ne dobija dovoljno prostora. Da li je reč o smišljenoj strategiji, da se svaka aktivnost koja razvija mozak koči i suzbija ili je po sredi jednostavno nedostatak interesovanja u javnosti ?

-Na žalost, oba razloga su prisutna. Jasno je da kada u nečemu nema uspeha na visokom, međunarodnom nivou, onda se to posebno i ne prati. Tako je, verujem, i kod drugih. Međutim, vidi se da ovo površno objašnjenje nije obuhvatilo ovoliki informativni ponor u medijima kada je šah u pitanju. – kaže Manasijević i nastavlja:

-Mislim da svi možemo da sagledamo kako su generacije koje dolaze sve manje spremne na sopstvena razmišljanja i istraživanja. Ovo je tužno i užasno, ali je i činjenica ! Naime, Novom Svetskom Poretku kao da odgovaraju ljudi koji će samo dobijati servirane informacije putem medija, interneta, raznih spravica i njihovih korisničkih uputstava, koje se svode na: "pritisni ovo i dobićeš ono". Tako se i školski sistem prilagođava bubalačkom sistemu, sistemu testova i fotografskog pamćenja. Takvo "učenje", međutim, kratkog je daha i onemogućava ljudima upoznavanje suštine i proučavanje mehanizama kako se pojedini procesi odvijaju. Na žalost ovome su se pridružili i univerziteti u Srbiji, što je apsolutna katastrofa za budućnost zemlje. Naime, rasparčavanjem ispita i rasparčavanjem načina na koji se polažu, ukinuta je izuzetno važna osobina visokoškolskih studija, a to je - integrativno znanje. Tako se ukida podloga da sutradan budući akademci mogu da postanu nosioci novih ideja i razvoja nauke i prakse, jer su naučeni da uče, a ne da studiraju i analiziraju, kako se to nekad radilo - makar na nekim fakultetima.

Nedovoljno, ili nikakvo interesovanje za šah savršeno se uklapa u opisani model gubljenja istraživačkog, analizatorskog i integrativnog duha kod ljudi. Bez sosptvenog razmišljanja, kombinovanog sa psihičkim aparatom, nema razvoja mentalne i duhovne energije i ljudi se guraju u bunar slabićstva i opšteg mediokriteta. Iz takvih bunara, močvara i mulja onda lako isplivavaju razni prevaranti i ludaci koji postaju lažni idoli novih generacija. Šah je svojevrsna brana takvim užasno štetnim pojavama. Ali šah koji ne podrazumeva neprekidno posezanje za gotovim rešenjima iz milionskih baza podataka, ili iz nekih šahovskih programa, kako se to sada čini. Dakle, duboko osmišljena strategija da se ljudi zaglupljuju i ne razvijaju svoje mozgove i sve druge strane, utisak je da je uvek bila prisutna u svetu, a da sada postaje  uočljiva (barem je dobro dok možemo i to da uočimo - znači da nismo sasvim zaglupeli).

* Kako objasniti fenomen da mnogi uspešni šahisti nisu uspešni i u životu, odnosno da nisu prepoznali analogiju između života i šaha ? Primera radi, znamo da se u šahu svaki "grabež materijala" obično kažnjava, a imamo primere da su mnogi uspešni šahisti u svakodnevnom, običnom životu, gramzivi na materijalne vrednosti ? Takođe, u šahu cene vreme a u privatnom životu ne. U šahu rizikuju, a u životu to ne rade. U šahu umeju da planiraju, a u životu ne, u šahu imaju strpljenja a u životu nemaju ?

-Šah, kao i ma šta drugo u životu, možemo da iskoristimo na sopstvenu korist, ili štetu. Neki u šahu uvide analogiju sa životom, pa tada šah postaje velika riznica mogućnosti i znanja za prelivanje iskustava sa jedne na drugu stranu. Međutim, za mnoge nije tako. Šah posmatraju kao igru, jer postoje pravila igre, a profesionalci ga posmatraju još kao priliku za zaradu. Ako želite da živite od šaha, to neminovno podrazumeva da ga dobro igrate, a puki materijalstički pristup u šahu to svakako ne donosi. Ipak, ako se granice ličnih ciljeva u šahu završavaju na zaradi, onda je prenos analogija na život veoma otežan, čak jedva moguć. Stoga je i moguće da dobri šahisti (koji, dakle, ne mogu biti isklučivi materijalisti u šahu), mogu biti materijalisti u životu. Nerado bih da kažem, mada je istina, da postoje ljudi kojima je pokretačaka sila u životu mržnja, a ta sila može biti neverovatno jaka i opasna. U krajnjoj liniji, ovako pokretani ljudi su apsolutni gubitnici, ali dok to ne shvate, ili se jasno ne pokaže, mogu načiniti popriličnu štetu svom okruženju. Ni šah nije lišen takvih pojava.

* Zbog čega danas u Srbiji nemamo nijednog igrača među prvih 100 u svetu po rejtingu, a nekada smo bili svetska šahovska sila?

-Ovo je zastrašujuća činjenica. Smatram da postoji neko nepisano pravilo da se sve u državi uprosečava prema nekom srednjem nivou koji je sada veoma nizak. Sve što štrči iznad niske prosečne linije, pokušava se da  se poseče. Iako, zvanično, puna su nam usta suprotnih priča. Ali, one su licemerne i lažne. Verujem da naši najbolji talenti i igrači ne dobjaju realnu podršku, već pre, mnogobrojne prepreke sa kojima moraju da se bore. Kada ih gurnete u status izolovanog pojedinca i pokušate da ih, po komunističkom receptu, izjednačite sa mnogo lošijima od njih (po nekom otrcanom papagajskom stavu da su svi ljudi jednaki i da imaju ista prava), jasno je da ste ih već "na pola ubili". Manje više tako je i u drugim oblastima. Verujem da nisam jedini koji ovo uočava. Naravno, osim ovoga, postoje i objektivna druga institucionalna urušavanja šaha koja se, očigledno, svode na nedovoljno energije i stručnosti u klubovima, šahovskim školama, pa i vođenjima šahovskih saveza različitih nivoa. Na kraju, tu je i razlog iz pitanja 1, a to je trend brutalnog zaglupljivanja srpske nacije koji je veoma intenzivan u poslednjih par decenija.

* Da li se šah kao viteška "kraljevska igra" degradirao činjenicom da se u današnje vreme sve više titule kupuju, takmičenja i mečevi nameštaju, rejtinzi "šteluju", da u dobroj meri ne postoji kodeks oblačenja na turnirima, kodeks ponašanja, da fer plej sve više nestaje ? Ima li šah, kao vitalna igra koja opstaje već 1500 godina, snage da prebrodi sva iskušenja koja mu nameće agresivno potrošačko društvo u kome živimo ?

-Ja verujem da se šah može izboriti sa ovim ružnim pojavama koje pominjete. Pamtimo vremena kada je šah bio prava gospodska igra u kojoj su se takmičili ljudi finih manira, a sada se u prisustvu pojedinih šahista javlja osećaj nelagodnosti. Mnogo loših emocija je u šah uvezeno spolja - iz mentaliteta društva koje je sve otuđenije i antiljudskije. Ipak, verujem da će ljudi polako prestati da šah koriste kao rezervoar za lečenje sosptvenih životnih frustracija i da će mu se vratiti kao bolnici, u kojoj će potražiti lekove od zakržljalosti mozga, od hronične uznemirenosti, od gramzivosti i od duševnog šunda svake vrste. Na taj način, mislim da se može formirati povratni proces sa kojim ćemo početi da lečimo sopstvene živote – zaključuje Zoran Manasijević u razgovoru za „Net Magazin“.

(28.06.2018)