NET MAGAZIN U LJUBLJANI
Emona kao bombona
Čitavu Sloveniju čovek može da obiđe za dan autobusom. Gorenjska, Dolenjska i ostali krajevi lepe “dežele” ostavljaju na posmatrača utisak idilične harmonije, bajkoviti predeli smenjuju se jedan za drugim. Teško da je moguće reći šta je impresivnije – ono bogomdano, ili pak što je ljudska ruka stvorila od Alpa do Jadrana.
Kada sam posle svih godina koje su “pojeli skakavci” ponovo cunjao ulicama Ljubljane emocije su bile pomešane. Jugonostagija, šta li? Ne mogu reći da nije prijalo što su ti “Janezi”, koje smo ovde nazivali ovakvim i onakvim odlično zborili srpski, ali... Srbin je ovde, kao i svaki drugi gost od Sibira do Australije, dobrodošao onoliko koliko se - “otvori”.
Nije ta Ljubljana ni tako mala. Trista hiljada duša sasvim je pristojna cifra za zemlju koja, sa gastarbajterima, broji skoro dva miliona. Ne dao vam bog da upadnete u poslepodnevni špic. Kolona “do Zagreba”, a niko da legne na sirenu. Baš imaju živce ti Slovenci, o voznom parku da i ne govorim.
Ljubljana je grad u kojem je svoj životni put završio “najveći sin naših naroda” i dugo je njena glavna ulica nosila Titovo ime. Sada se ova saobraćajnica zove Slovenska cesta i bez imalo kurtoazije ne bi je se postidele ni mnogo veće evropske metropole. Nekada čudo tehnike, monumentalni “Nebotičnik”, sada više nije najviša zgrada u prestonici, ali se drži. Kao i prosede Ljubljančanke u “Murinim” pelerinama.
Celovškom i Gosposvetskom cestom jezde biciklisti. Ulice prave, nigde džombi ni neravnina. Ali ono što imponuje nama koji dolazimo sa brdovitog Balkana jeste – čistoća. Čitava Emona jeste kao jedna bombona. Red, rad i disciplina, to je ovde modus vivendi.
Tromostovlje... Duh minulih vremena, šarm crno-žute monarhije, barokne crkve, Ljubljanica što tiho žubori, mlad mesec nad kojim nanosi oblake vetar sa Alpa. I hiposi pod Prešernovim spomenikom. Kulirao sam u kafani “Planet pločnik”, ne žaleći 5 evra za malo Laško, jer su dva dilanovca rasturala “Ovejšn” gitare pod vedrim nebom. Noćni život u Ljubljani neće baš impresionirati onog ko dolazi iz Beograda, jer je fajront u većini kafića već u jedan po ponoći. Kažu da vikendom glavni grad Slovenije sasvim opusti, jer se radni narod razbeži u prirodu. Porodični predah da se napune baterije za novu radnu nedelju.
Ljubljana je grad industrije, vrednih i preduzimljivih ljudi, ali i – sporta. Ko nije čuo za halu “Tivoli” u kojoj su plavi košarkaši po prvi put prisvojili titulu svetskih prvaka? Fudbalski stadion pod Bežigradom, renoviran nedavno, otvorio je 1934. godine Milan Stojadinović i danas se na njemu igraju mnoge značajne utakmice selekcije “dežele”. Da Janezi nisu stvoreni samo za jodlanje i smučarske veštine, uverila se na sopstvenoj koži i naša fudbalska “skvadra” koju su igrači iz zemlje podno Alpa otreznili u kvalifikacijama za poslednje Evropsko prvenstvo.
Prosečna plata u Sloveniji je pet puta veća nego kod nas, a cene su približno iste. Kvalitet života oseća se i u Ljubljani skoro na svakom koraku, nema namrgođenih, neljubaznih, nakrivo nasađenih. Ovde stanuje Evropa, nema mesta palanačnoj demagogiji, gleda se samo napred.
Lajtmotiv je – držati korak sa svetom.
(30.12.2013)
Marko Daković