REPORTAŽA SA „ČIZME“

Salento – Grčka u Italiji

Kalos irtate“ (dobrodošli) – rečenica je koju putnik čuje kad dođe na Salentinsko poluostrvo, koje se nalazi u zagrljaju Jonskog i Jadranskog mora

Jugoistočni deo Italije, onaj kojeg zovemo „štikla“ Apeninskog poluostrva, smešten je u zagrljaju Jonskog i Jadranskog mora, u regionu Pulja. Tu, na krajnjem jugu, nalazi se  oblast Salento koju  nazivaju i Salentinsko poluostrvo. To je ujedno i najistočnija strana Italije, sa nekoliko gradova izuzetne lepote i čarolije. I zauzima kompletne provincije Leće, Brindizi i deo Taranta, a sa istorijske tačke gledišta mnogo vekova nazivan je Zemlja Otranta.

     

Katedrala u Otrantu                                                    Kameni stub - "Menhir"                                               Dve generacije sviraju i pevaju na jeziku Griko

 

Otišli smo u pohode jednom specifičnom kraju nazvanom Salentinska Grčka jer se u njemu zadržao prastari jezik GRIKO. Odakle je i kada stigao ovaj jezik odnosno nekadašnja civilizacija mnogo je tumačenja, ali je najizvesnije ono da su se tu naselili Mesapi sa Krita u 9. veku pre nove ere, a nešto kasnije na Salentinsko poluostrvo stigla je i grčka civilizacija, u vreme Stare Grčke i sa potonjom dominacijom Vizantije.

Današnja realnost jeste ona da se osim italijanskog u devet opština Salenta zadržao griko, jezik kojim se govori i na kojem se peva ali ne i u pisanju; da bi se zapisao potrebno je „prevesti“ ga na izvestan način u latiničnu varijantu sa one koja je očigledno bila u ćiriličnoj verziji. Italijanski Parlament je priznao grčkoj salentinskoj zajednici status etničke grupe, a poslednjih godina evopski fondovi daju doprinos u raznim aktivnostima vezanim za održavanje ovog prastarog jezika i njegov povratak tamo gde se nekada komuniciralo na njemu: u Zajednici opština Salentinske Grčke koja je zvanično osnovana 2001.

               

Kolač jedinstvenog ukusa - Sibila                          Povrće, maslinke i testo - sve se zamesi u hleb                   Paradajz koji se ubere u avgustu i izdrži do sledećeg juna 

 

Zašto je pretila opasnost da nestane jezik griko? Najpre zato jer je više hiljada godina bio izolovan od maternjeg jezika, kada je pobeđena Vizantija i izbačen grčki religijski običaj, kada stiže latinski jezik. Taj nekada grčki prostor nije izdražao pod pritiscima latinske kulture. Istorijat jezika potvrđuje da je u 16. veku pod pritiskom tadašnje aristokratije i pod dominacijom katoličke crkve koja je proterala sveštenike iz crkve (one koji su mogli jedini da čitaju i pišu i održavaju grčki ritual) napušten običaj da se govori tim jezikom, ali ostaje u upotrebi kao narodni jezik koji se prenosio sa generacije na generaciju. Sedamdesetih godina prošlog veka realnost biva takva da nijedno dete više nije znalo griko. Stariji su imali pamet da sačuvaju to kulturno dobro i danas i mladi pevaju na tom jeziku, deca počinju da uče griko već sa osam godina, sve je više onih koji mu se posvećuju da se vrati i prenose tradiciju sa kolena na koleno. U tom zadivljujućem, gotovo potresnom entuzijazmu zaista ne nedostaju mladi. Upoznali smo i one koji na naučnom nivou (a imaju samo tridesetak godina) doprinose izučavanju korena jezika, strukturiraju ga u poređenju sa grčkim, pronalaze u grčkom korene, osoba koja priča današnji grčki i ona jezikom griko samo malo se razumeju. Nama je ostao jedan gest u memoriji: pevajući gestom se iskazuje misao da je naša duša u želucu. U održavanju i spoznaji jezika ima pravih fenomena; devojka koja je doktorirala u Londonu na tezi o Antropologiji jezika napisala je udžbenik i animira decu da se vrate korenima predaka. Ili mladić koji je turistički vodič na grčkom jeziku, komponuje muziku, svira i istinski je naslednik najčuvenijeg maestra jezika griko po imenu Antimo Pelegrino (91 godina). A deca, podstaknuta kulturom starijih, uoči Uskrsa idu od vrata do vrata i pevaju ispred kuće. Kada stariji nisu u stanju da izađu pred vrata ulaze u kuće i donose im radost pesmom i harmonikom, uz granu maslinovog drveta kao simbola mira. Dakle, to je ulično pevanje, za dušu narodu. Griko uz pevanje podrzumeva i preciznu gestikulaciju rukama koja ilustruje sadržaj pevanja više za one koji ne poznaju taj jezik. Da ne pominjemo koliko je taj običaj u upotrebi za praznike. Pevanje je pričanje i religijski obred. Slušati pevanje na jeziku griko to nije spektakl, to je veoma snažna emocija i želja da se sačuva tradicija i njena puna forma. I to je bogatstvo koje pripada celokupnom stanovništvu tog podneblja. Snimljeni su dokumentarni filmovi o pevanju na jeziku griko, prave se pozorišne predstave i sve to ima ogromni kulturološki značaj u održavanju tradicije. Šta je ono što se tamo podvlači i što je vidljivo i bez tumačenja: pevanje griko nije samo vrsta serenade nego pevanje jeste podjednako odnos sa ljudima. I toliko posvećenosti i ogromnog poštovanja prema starim licima nismo videli na drugim prostorima, a posebno ne u velikim gradovima. Rečju: spektakl za odnos sa ljudskim dušama. I ako odete u četiri razčličita mesta u Salentinskoj Grčkoj čućete griko u četiri verzije, slični su ali i različiti.

Dakle, pričamo vam sve ovo iz jednog malog mesta koje je srce Salentinske Grčke. Ima 1999 stanovnika i zove se Zolino (Zollino), ne izlazi na more (18 km od grada Leće), ali ima mnogo razloga da ga poseti turista i znatiželjnik. U pevanju na jeziku griko pozvani ste, naročito u sedmici pred Uskrs: „želim vam dobrodošlicu i pričam vam...“ (će kalimera na sas ipò na sas kuntešo) koliko je patio Hrist....Zolino je bio naseljen još u preistorijsko doba, o tome su vidljiva bojna svedočanstva koja smo posetili kao što je „menir“ (menhir) - kameni stub na današnjim raskrsnicama puteva. Ne zna se kakva je struktura terena nekada tu bila, sačuvana su tri takva stuba a bilo ih je još nekoliko - nikakav trag slova, evidentno je da je na jednom samo naknadno ugraviran mali krst. Ostaje misterija zbog čega su tu ukopani i koliko duboko stubovi od tamošnjeg grubo obrađenog kamena, visoki tri do četiri metra širine oko pola metra; da li su imali geografski ili astrološki značaj - ne zna se. Jasno je da je Zolino bio strateško mesto za prolazak svekolike robe između zemalja sa Jonske obale i one Jadranske. Prošli su tuda razni osvajači, smanjivao se ili povećavao broj stanovnika, građene su crkve i rušene. Ostala je jedna iz 1608. sagrađena na temeljima nekadašnje vizantijske crkve -  menjani su krstovi, oltari, oni grčki u latinske, dograđivani tornjevi: vredi posetiti upravo tu crkvu posvećenu Svetim apostolima Petru i Pavlu. Manja, a pravi dragulj je crkva Svete Ane (iz 17. veka). Zolino u okolini ima stotinu nekada iskopanih bunara na dnu obloženih kamenom koji je služio i za filtriranje vode kišnice. Duboki su tri do sedam metara, a u njima sakupljana kišnica bila je jedina voda za preživljavanje stanovništva jer druge vode nije bilo pošto Zolino nema ni jezero ni reku. Vredi posetiti staru muljaču za preradu maslina i ceđenje ulja. Ona je ispod zemlje  zbog stalnog održavanja temperature masline i iz 17. je veka, a bila je u upoterbi sve do 1940. Danas je renovirana i otvorena za turiste. Nekada se stanovništvo bavilo gajenjem duvana i preradom; ta fabrika (palata Mandurino) danas je očaravajuće zdanje kulture sa raznim događajima: izložbe, biblioteka, muzejski eksponati, fotografije iz davnih dana, a ako želite možete i spavati u sobama renoviranim sa ukusom tradicije i modernog, a lepote istinski neopisive.

Crkva u mestu Zolino

 

O značaju i lepoti ovog gradića ponajbolje priča osim vodiča sadašnji gradonačelnik, entuzijasta koji širi kulturu jezika griko a kojeg i sam govori i ističe da je njegova porodica došla na ove prostore u 16. veku iz Grčke.

Osim zdravog vazduha, ovo tlo je postojbina genetski zdravog i veoma umnog naroda. Na jednom tako malom mestu a toliko obrazovanog, znatiželjnog i kreativnog mladog sveta nismo videli. Samo koji primer; momak koji proizvodi najjedinstveniji papir na svetu, sa lokalnim autohtonim biljkama kao što su mali grašak svetle boje, sočivo, konoplja i potom gravurom po porudžbini, do fotografa koji pronosi ime mesta Zolino svetom ili do poslastičara koji izmisli jedinstveni kolač „greh za grlo“ svakom turisti.

Plodni tereni Zolina su posebno pogodni za uzgajanje povrća, posebno mahunastog. Sertifikovani su „pizelo nano“ (mini grašak veoma svetle boje jedinstven u Salentu) kao i sočivo, naut i pasulj tamno braon boje. Zolino uzgaja i šafran veoma cenjen i takođe u malim količinama. Osnovali su Kooperativu gde ima stotinak članova - izlaze i pojedinačno i grupno na tržište, ali se sve proizvodi u malim količinama. Nema apsolutno ničega što liči na fabriku, i sve je prirodno, biološko. Dve autohtone loze daju odlična vina „negroamaro“ i „malvazija“.

A ako poželite da posetite ostalu čaroliju Salenta, njegove boje, mirise i ukuse, podneblje, videćete čuvene barokne crkve i građevine u gradu Leće, preko 30 crkava i dve bazilike. Ostane čovek bez daha od tolike lepote, ali i strašnog saznanja da su u gradu Otranto u katedrali Santa Marija Anuncijata sagrađenoj još 1088. godine u rimskom stilu sa vizantijskim krstom na vrhu vidljivi ostaci žrtava iz 15. veka. Naime, Turci su 1480. osvojivši tu teritoriju na najsuroviji način zaklali 830 duša koje nisu htele da se preobrate u islam. Uglavnom su to bile muške glave, starci i deca. Osim ovog zlodela, Turci su za 15 dana na zidovima lokalne crkve uništili sve tragove sveukupnih fresaka iz 13.veka. Jedino šta je preživelo jeste mozaik na podu, neizmerne lepote i značaja, koji datira iz 1163 i 1165 godine, a napravila ga je grupa monaha iz obližnjeg manastira sveti Nikola (iz zone Kazole) sledeći Stari zavet.

I da ne završimo sa gorčinom u duši i ustima - pozdrav iz Zolina uz slatki kolačić „sibila“ koji je postao brend samo jedne poslastičarnice – i čoveka koji ga je izmaštao. „Će kalimera na sas ipò na sas kuntešo...

Tekst i slike: Milica Ostojić

30.03.2018.