INDIREKTNO

Sektaši

Piše: Aleks Martin

Da u Srbiji vlada brutalna ekonomska kriza, to zna svako dete. Ta kriza je prerasla u stanje, s obzirom da već skoro 30 godina ne živimo kao normalan svet. Što je najgore, ne vidi se svetlo na kraju tunela jer političke elite nastavljaju da otimaju, a narod je zahvatilo beznađe i opšta apatija.

Materijalnu bedu prati takođe i moralna.

I dok u normalnim zemljama ekonomija može da napreduje za samo godinu dana, nama ni tri decenije nisu dovoljne da se iščupamo iz blata i pomrčine. Vreme, taj najdragodeniji resurs koji postoji, rasipamo kao da ga imamo na pretek. Na ovim prostorima ništa se praktično ne menja, sve stoji u mestu, pa nije čudo da vlada odliv mozgova jer mladi i pametni ljudi ne žele da im život uzalud prođe i beže iz ove sulude zemlje.

Intelekt je ovde nepoželjna i suvišna osobina, genijalci nemaju perspektivu...

Opozicija halabuče po ulicama i trgovima, vodeći sa sobom kao ovce nezadovoljne i izmanipulisane mase. Jedino sa čime Đilas i oni koji ga slede ne mogu da se pomire, to je – što oni nisu na vlasti. Što nisu u mogućnosti da iživljavaju svoje komplekse i rade što im se prohte, kao što to sada radi Vučić i njegova svita. Kada bi Đilas i njegovi sledbenici držali u svojim rukama volan od ove države, onda bi, valjda, sve bilo OK, sve oko nas bi procvetalo, osvanula bi demokratija, pravna država... Svi bismo imali platu 1000 evra!?

sektasi

 

Suočen sa uličnim protestima s jedne i pritiscima iz svoje SNS sekte sa druge strane, a u strahu za svoju fotelju, Aleksandar Vučić ozbiljno razmišlja da na proleće ove godine raspiše vanredne izbore. Ne bi to bilo ni prvi ni poslednji put da se neki političar igra sa državom i sa narodom. Izbori kad im vreme nije, bez ikakvog normalnog državnog razloga, bez valjanog argumenta, u Srbiji se odigravaju veoma često, pa se čini da smo permanentno u jednoj vrsti predizborne kampanje. Da živimo praktično uvek u vanrednom stanju i nikako da uskočimo u neke normalne i prirodne tokove političke borbe, civilizovanog parlamentarnog života i ekonomskog razvitka.

Svima je poznato da izbori papreno koštaju. Takođe i da u državi kakva je današnja Srbija, u izbornoj godini praktično ništa ne funkcioniše što se tiče državnih službi i institucija. Svi čekaju izbore i u njihovom očekivanju sede skrštenih ruku, a kada izbori prođu treba barem još pola godine da se konstituišu novi organi vlasti, da državni mehanizam počne normalno da funkcioniše i da izabrani funkcioneri i čitava svita neradnika i stranačnih poltrona krenu da rade svoj posao.

Vanredni izbori nisu u interesu države Srbije i njenih poštenih radnih građana, ali jesu u interesu sektaša iz političkih stranaka, kako iz vlasti tako i opozicije. Slično Vučiću, i Đilas želi izbore kao sredstvo za zadovoljavanje sopstvene sujete, za omamljivanje masa, premda mu je savršeno jasno da se izborima neće suštinski ništa promeniti na političkoj sceni Srbije. Opozicija koja je u dobroj meri razjedinjena i čiji lideri lutaju kao guske u magli, nema snage da ozbiljnije ugrozi vlast, tim pre što iza sebe nema medije, za razliku od sektaša iz SNS. Osim toga, opozicija nema novca, nema mehanizama kojima bi mogla da spreči eventualnu izbornu krađu, a ako ćemo pošteno nema ni jasan politički program kojim bi mogla da privuče glasače.

Iz svega spomenutog, jasno je zaključiti da i poziciji i opoziciji izbori trebaju da bi zakamuflirali sopstveni nerad i zamaglili afere koje ih prate. Nakon vanrednih izbora, narodu će ostati gomila neispunjenih obećanja, a Vučići i Đilasi će opet da sednu u skupštinske klupe i da žive kao bubreg u loju, o trošku osiromašenih građana Srbije.

Zapanjujuće je koliku količinu neodgovornosti prema državi i narodu pokazuju ne samo političari, nego i većina medija. Umesto da se pobune protiv vanrednih izbora mediji ih upravo i priželjkuju, u nadi da će pisanjem o prljavom političkom rijalitiju možda povećati svoje tiraže i gledanost, kao i da se nametnu svojim političkim patronima ne bi li od njih iskamčili još koji dinar u uslovima sveopšte krize koju Srbija proživljava.

Jednom rečju, prema državi i narodu ponašaju se neodgovorno ne samo političari, nego i armija onih koji tu državu i narod opslužuju. Decenijama pogrešnog vaspitanja i obrazovanja neodgovornost kao karakterna osobina utemeljena je u samo biće srpskoga naroda, u svakog pojedinca, pa nije ni čudo što nam sve ovako naopako i ide.

(25.01.2019)