INDIREKTNO
 
Piše: Aleks Martin
 
Sajam pohlepe i kiča
 
Knjiga je svuda u svetu najbolji čovekov prijatelj. Ali u zemlji gde je 80 procenata ljudi polupismeno, slova nemaju neku posebnu vrednost. To najbolje pokazuje upravo završeni Sajam knjiga u Beogradu, koji je poslužio svakoj mogućoj svrsi, osim onoga čemu treba da bude namenjen – propagandi kulture i knjige.
 
Organizatori ove „priredbe“ koja se iz godine u godinu srozava, uspeli su da čitaocima ogade i samu pomisao na knjigu. Čitava priča pretvorena je u jedno vašarište i do zla boga nekusno komercijalizovana, tako da se ljudi koji su sve ovo osmislili više i ne trude da sakriju svoje osnovne, da ne velimo jedine, pobude – zarada po svaku cenu, ako treba i na uštrb kulturnih i društvenih vrednosti.
 
Pohlepa organizatora, izgleda, granica nema. Svako ko je želeo da prisustvuje „prazniku knjige“ morao se pripremiti da debelo ispazni džepove. Jer, za razliku od mnogih drugih sajmova knjiga u svetu, na ovom beogradskom naplaćuje se maltene čak i vazduh. Morate za ulaznicu na Sajam „pljunuti“ 250 dinara, što vam vredi samo za jedan dan, naravno pod uslovom da ne napuštate sajamski prostor!?
 
Krenete li na Sajam automobilom, pa još porodično, treba da budete spremni da pripremite čitavo malo bogatstvo. Jer, osim ulaznica za mamu, tatu, seku i batu, morate negde da parkirate svog četvorotočkaša, što iznosi skuplje nego da ste na Sajmu u Frankfurtu, na kojem, uzgred budi rečeno, ove godine Srbije nije ni bilo.
 
Knjiga
 
Šipčiti po sajamskim holovima prilično je naporno, čovek ogladni, ožedni, ali za to nema problema. Ića i pića ima koliko ti srce zaželi. Jeste da je i to papreno skupo, i da vam konobar neće dati fiskalni račun, ali bar imate pljeskavice sumnjivog kvaliteta, kakve u Frankfurtu sigurno nećete naći.
 
Sve se puši od roštilja, ali i – cena. A knjige? Ko za njih mari. Bitno je da preduzeće Beogradski Sajam napuni svoju kasu.
 
Što se tiče sirotih izdavača, oni su da bi izložili svoje knjige morali platiti enormnu sumu spomenutom preduzeću, i to – unapred. Nije kao u svetu, gde posle Sajma platiš porez čiji iznos zavisi od toga koliko si knjiga prodao. Ali, o čemu mi ovde uopšte pričamo, Bože, pa ovo je Srbija!
 
Kad prosečan ljubitelj knjige dođe na Sajam, neprijatno se iznenadi videvši da je ulazna kapija obezbeđena bolje nego granica između dve Koreje. Ni ptica tu ne može da proleti, namrgođeni redari su spremni da intervenišu ako bi neki ljubitelj knjige pokušao da uđe bez karte. Sumnjivi su ti „knjiški moljci“, opasni, nego, pa prema njima valja primeniti antiterorističke mere, jer hoće da terorišu Srbe kulturom. 
 
Fali samo bodljikava žica, a kakve smo sreće možda ćemo i to uskoro dočekati.
 
Ni pripadnici „sedme sile“ nisu omiljeni kod organizatora. Da bi neki novinar ušao na manifestaciju, njegova redakcija mora da popuni čitavo brdo formulara, da se sve to ispečatira i da ispotpisuje odgovorni urednik, pa da se elektronskom poštom pošalje gospodi nedodirljivima iz uprave Beogradskog Sajma. Oni će posle da razmotre koji su novinari podobni i koji će na sva usta da hvale organizaciju sajma, pa će da se umilostive da im izdaju akreditaciju.
 
Posle svega ostaje pitanje: kome ova, i ovakva, priredba treba i kome je namenjena? Čitaocima sigurno nije, jer ih ono što smo opisali odbija i od knjige i od pomisli na pisanu reč. Piscima i izdavačima priredba takođe ne koristi, budući da imaju samo rashode, a da osiromašen prosečni čitalac, nakon što ga odere ko stigne, neće imati para da kupi knjigu, već samo da – gleda.
 
Korist, naravno, ima samo organizator. On kupi kajmak i boli ga ona stvar što je svake godine posetilaca i izlagača sve manje. 
 
Ideš na Sajam? Uzmi od banke zajam!
 
(28.10.2013)