INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Partibrejker

Novak Đoković je osvojio Australiju.

To je vest otprilike iste težine kao kad bi neko objavio: “Pala je kiša u Londonu“.

Navikli smo da Nole uzima pehar na „Ozi Openu“...

Đoković je osvojio Australiju, po osmi put, ali – nije osvojio Australijance.

Ko su, zapravo, ti – „Australijanci“?

Da nisu to potomci onih prepoštenih ljudi koji su se na najmanji kontinent naselili iz Velike Britanije, nekada davno?

Da nisu to one dobrice koje su Aboridžini utamanili?

Baš su zli bili ti Aboridžini...

Australijanci ne vole Noleta.

Ne vole ga ni Englezi, ni Amerikanci. Ne vole ga tamo, gde je Angloksaksonska kultura posejala svoje seme.

Francuzi ga ne vole zato što je derao Monfisa, Congu...

Španci zato što je zagorčavao život Nadalu.

Švajcarci ga ne vole, jer oni ne vole ni svoju rođenu majku.

Nole je, izgleda, baš mnogo zasrao time što se usudio da bude najbolji teniser na svetu!?

Posebno je zasrao time što dolazi iz jedne male i bombardovane Srbije.

Kladim se da sada neki misle da nas nisu dovoljno (iz)bombardovali...

Sve je bilo normalno u tom teniskom svetu, dok se Nole nije pojavio. Dominirali su neki mnogo dobri ljudi, dopingovani igrači sa Zapada, iz tog kapitalističkog sveta.

Bilo je ekstra dok su trofeje među sobom delili Federer, Nadal, ponekad žvalavi Marej...

A onda se, ničim izazvan, pojavio Novak, partibrejker.

Došao da uzima trofeje. Da otima što mu ne pripada.

Toliko mu se osladilo da dere majmune, da je nanizao 17 Gren slem titula i preti da postane G.O.A.T.

Najveći svih vremena!

Ako se to desi, kako će to podneti goveda sa Zapada?

Hoće li izvršiti kolektivni harakiri?

novak

Po mnogim parametrima, Đoković je već sada najveći svih vremena.

Najveći je, zato što je imao najteži put do teniskog trona. Njemu je, kao dečaku koji dolazi iz siromašne i medijski satanizovane Srbije, bilo daleko teže da pobeđuje, nego njegovim konkurentima.

Konkurenti su imali mnogo povoljnije uslove za teniski razvoj. Konkurente su gurali moćni sponzori, jer oni žive u bogatim državama.

Nole je imao samo svoja muda i volju za uspeh.

Imao je talenat i rad. Verovao u sebe.

Ispostavilo se da je to dovoljno.

„Džaba vam novci, moji sinovci“ – rekao bi Đorđe Balašević.

U svom nezaustavljivom pohodu na teniski tron, Đoković je do sada uspeo da potuče mnoge rekorde. Nema šta nije osvojio, Gren slemove, masterse, Devis kup... Nema gde pobeđivao nije, na travi, betonu, na šljaci. U direktnim duelima sa svojim najopasnijim rivalima Federerom i Nadalom ima pozitivan bilans u pobedama.

Da i ne spominjem ostalu boraniju...

Sve to ostavlja posledice, produbljuje zavist i komplekse kod ljudi sa Zapada.

Zato što nemaju svesti, i zato što su sitne duše.

Nije problem u tome što Đokoviću zvižde kad igra u Melburnu, Londonu, Parizu, što je publika protiv njega u Njujorku, u Madridu. Problem je u tome što to Đokovića, izgleda, boli.

Još nije uspeo da to prihvati i da se izbori sa tim.

Još ne uspeva to da svari.

Kao emotivcu sa Balkana, koji svuda gde god igra poštuje protivnika, publici deli srca, ne ide mu u glavu kako i zašto ne dobija dovoljno poštovanja!?

Kao čoveku koji je osvojio sve trofeje koji se mogu osvojiti, osim olimpijskog zlata, nije mu jasno zašto ga teniski svet ne prihvata koliko zaslužuje.

Budući da je multikulturalni čovek, poliglota, koji voli ceo svet, Nole ne može da shvati zašto ne dobija koliko daje.

Izgleda da je, ipak, na putu da neke činjenice poveže, i da se više ne uzbuđuje zbog nekih stvari koje sa sportom nemaju nikakve veze.

To je neminovan proces sazrevanja...

Kako je lepo mnogima bilo kada se Nole povredio. Kada ga je boleo lakat.

Sada ga, međutim, boli uvo.

A kada ga to boli, on je najopasniji!

(13.02.2020)