INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Pacijenti

Srpske novine pune su crne hronike. Ne prođe dan, a da se čitaoci ne bombarduju jezivim pričama, garniranim morbidnim fotografijama i naslovima. Postali smo izopačena nacija, koja maltene uživa da čita o ubistvima, tragedijama, masakrima.

Možda smo pacijenti, kojima treba psihijatrijska pomoć?

Normalan čovek nikada neće poželeti da čita o nenormalnostima, posebno kada su ona u detaljima opisana. Normalan čovek neće o tome ni pisati, niti će mu padati na pamet da trujući narod, budeći u njemu agresivnost i strah, pokušava da diže tiraže.

Onaj, međutim, ko svesti nema, radiće to što rade urednici štampanih medija u Srbiji.

Sa izuzetkom novine „Danas“ i lista „Politika“, svi štampani mediji pretvorili su se u ogavne crne hronike. Obrazloženje urednika da „to narod voli da čita“ samo je delimično tačno. Narod jeste poremećen, ali i urednici su deo tog naroda, pa i oni sami spadaju u pacijente sa ozbiljnom dijagnozom. Problem je, međutim, u tome što narod čita ono što mu se servira, a novinari pišu o onome što lično njih zanima. I to je začaran krug.

Imajući u vidu sve što (nam) se dešava, slobodno možemo reći da štampani mediji značajno doprinose porastu broja teških krivičnih dela, nasilju u porodici, agresiji... Neodgovornost i nedostatak svesti urednika novina, u kombinaciji sa njihovom pohlepom, dovode do fatalnih posledica po društvo u kome živimo.

Laza

U Srbiji, kao i u svakoj drugoj zemlji na svetu, svakodnevno se dešavaju razni događaji, imamo ružne, ali i lepe vesti. I umesto da notiraju ono što je pozitivno i plemenito, da stavljaju akcenat na dobra dela i normalne odnose među ljudima, mediji – posebno štampani – to ignorišu. Sa druge strane, međutim, oni pružaju obilje informacija o zločinima i krivičnim delima. Time se narod, kome je život ionako prilično težak, puni negativnom umesto pozitivnom energijom.

U normalnim zemljama događaji iz crne hronike nalaze svoje mesto u sredini novina, na posebnoj strani, a ne na naslovnoj. Jedna strana za to sasvim je dovoljna, a imajući u vidu moguće posledice po psihičko zdravlje nacije, kao i nus pojave koje iz toga proizilaze, nije poželjno pribegavati opisivanju horor detalja. Izveštaj o nekom zločinu treba da ima u prvom redu informativni karakter, a sekundarni cilj takvog izveštaja treba da bude – prevencija nasilja, dakle da čitalac izvuče iz teksta potrebne pouke. Toga u Srbiji nema.

Čak i kad mediji pišu o ratnim zločinima počinjenim nad Srbima, oni to čine na naopak način i sa pogrešnom porukom. Do u detalja opisujući na primer ustaške zločine nad našim narodom, mediji se bave jezivim i nenormalnim detaljima – prosutim mozgovima, preklanim grkljanima, načinom na koji su neki patološki zločini izvršeni. Nije nam na pamet palo da se prihvatimo ozbiljnog posla i prikupimo građu o genocidu koji je izvršen nad našim narodom, da o tome pribavimo valjane dokaze, da ih prezentujemo svetu, da snimamo filmove o stradanju Srba, kako se to nikada više ne bi ponovilo. Ni do danas u Srbiji ne postoji nijedan spomenik žrtvama ustaškog genocida niti tačan podatak o tome koliko je Srba u tom genocidu stradalo, pa ipak već više od 70 godina nastavljamo folirantski da se samosažaljevamo, da opisujemo jezive detalje zločina o kojima često čak ni nemamo pouzdanih dokaza. Prosto se postavlja pitanje – zašto radimo to što radimo, i zašto ne radimo ono što bi trebalo?

Da li kukamo radi kukanja? Da li da bismo sami sebe ubedili da smo, navodno, mi nečije večite žrtve, ako već druge nismo u stanju u to da ubedimo? Da li pišemo i čitamo horor priče da bismo imali razlog stalno nekog da mrzimo, pošto ovakvi kakvi smo nismo u stanju nikog da volimo?

Teško nama sa ovakvim mozgovima koje imamo, a teško i drugima s nama.