INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Novakovanje

Novak Đoković sportska je ikona nacije. Ako se jednoga dana bude pravio bilans ko je najpopularniji sportista u našoj istoriji, verovatno bi ta počast pripala genijalnom teniseru. Ali, u isto vreme, on je i jedna od najviše kritikovanih ličnosti na ovim prostorima.

Kako je i zašto je tako nešto moguće?

Moguće je, jer mi nismo normalan narod.

Sada, kada srpski mediji uzdižu Đokovića u zvezde, valja se setiti šta su ti isti mediji govorili pre samo godinu dana. Tada, kada se Novak mučio sa povredom lakta, kada je još tražio formu posle privremenog odsustva sa terena, kada je gubio samopouzdanje i kad mu je podrška najviše bila potrebna, od nas, svojih zemljaka, tu podršku nije i dobio.

Dobio je ružna podsmevanja.

Dobio je zlurade kritike.

Dobio je pljuvanja što u Srbiji ne plaća porez.

Dobio je savete da „treba da jede meso“ od onih koji, osim što jedu meso, ništa ne znaju da rade.

novak

Mediji su zavirivali u njegov privatni život, rastavljali ga od žene, bavili se njegovom fondacijom, čak pisali i da ista, poput nekakve sekte, zavodi malu decu i ispira im mozak!?

U stvari, ti mediji ispiraju mozak narodu Srbije.

U to vreme, kada se mučio na teniskim terenima, Novak je bio dežurni krivac za sve. Na njemu su se mnogi „istresali“ za svoje promašene živote, ljuti što on ne leči njihove komplekse i frustracije. Nemajući nikave radosti u životu, svojom krivicom, mali i mizerni ljudi smatrali su da imaju pravo da očekuju od Novaka da im on podari zrnce radosti svojim trofejima, kako bi njima, „velikim Srbendama“, podigao njihov bolesni ego.

Dok je Nole pobeđivao, sve je bilo O.K. Mada su ga i tada mnogi ovdašnji luzeri mrzeli, kao i sve uspešne ljude.

Želeli su da imaju njegov novac, ali ne i njegovu muku i znoj.

„Lako je Novaku“ – čuo sam mnogo puta, iz usta neradnika koji kradu Bogu dane. Iz usta zamlata čiji životi nemaju nikakvog smisla, jer se oni i ne trude da mu daju nekakav smisao.

Smisao njihovih promašenih života postao je – pljuvanje i saplitanje uspešnih ljudi.

Kada bi nekog povredili u tom trenutku bili bi srećni, a već za pet minuta tražiće novu „žrtvu“.

A Novak? Svakako da mu neukusni komentari njegovih zemljaka nisu nimalo prijali. I on je čovek od krvi i mesa, emotivno biće, nije samo mašina za pravljenje para. Kao što žedna zemlja očekuje kišu, on je očekivao podršku jer je bio u krizi, jer mu na teniskom terenu nije sve štimalo.

Ali ta je podrška Noletu, odavde iz Srbije, izostala.

Novak je razumeo.

Novak se nije ljutio.

On zna kakvi su ljudi njegovi Srbi. Zna, i oprašta im, jer - oni nemaju svesti.

Đoković je stegao zube. Uprkos tome što je izgledalo da se sve protiv njega okrenulo, nastavio je dalje. Da radi, da trenira, da pokuša ono što je u sportu uvek i najteže – vratiti se posle pada, vratiti se na teniski tron.

Ponekad je počinjao da i sam sumnja u sebe, ali srećom po njega dobijao je podršku od onih koji su mu najbliži i koji ga najviše vole.

Od njegove porodice, roditelja i – trenera.

Kada si na vrhu svi te tapšu po ramenu želeći da se „ogrebu“ o delić tvog novca i slave, a kada ne ide kako treba samo ljudi kojima zaista nešto značiš, oni će biti tu.

Zainat mnogima koji su ga otpisali i uprkos onima što ga ne vole zato jer igra pod zastavom koja ima loš imidž u svetu, Đoković je vaskrsnuo. Senzacionalan „kam-bek“ bio je začinjen sa još tri gren-slem titule, koje zaokružuju ukupan broj najvećih trofeja slavnog teniskog asa na 15. Ukoliko ovako nastavi, ako zadrži fokus na tenisu, sačuva zdravlje i motivaciju, postoje šanse da Novak jednoga dana postane i – najuspešniji igrač u istoriji beloga sporta!

Kako to obično biva, oni koji su bili najglasniji u kritikama, u omalovažavanjima našeg vrhunskog sportiste dok je posrtao i gubio, sada su odjednom – najvatrenije partiote i njegovi najveći fanovi. Licemerje, toliko svojstveno nama kao naciji, opet je isplivalo na površinu i to u najljigavijem obliku. Kovanje Novaka u zvezde, nazovimo ga NOVAKOVANJE, poprima brutalno otužne razmere u ovoj zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu.

Sada je Novak ponovo „najveći Srbin“.

Sada mu opraštaju što je na fudbalskom Mondijalu navijao za Hrvate.

Sada nam je dobar, mada i dalje ne jede meso.

Novak Đoković, koji je bolji ambasador naše zemlje u svetu od hiljadu onih koji su za to debelo plaćeni.

Novak Đoković, koga političari u Srbiji ne vole jer od njegovog novca ne mogu da se „ogrebu“.

Novak Đoković koji se nijednom moćniku ne „šlihta“, koji ne priznaje lažne autoritete, već samo rad, krv i znoj.

Ovaj narod nije ni svestan da treba da bude srećan što ima takvog sportistu i čoveka, ali je Đoković možda svestan koliko je srećan što živi daleko od nas.

(15.02.2019)