INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Laganica

Srbi baš i ne vole da zasuču rukave. U radno vreme puni kafići, masa šetača u Knez Mihajlovoj. Ljudi gledaju jedni drugima u dvorište... Mi smo se od rada odučili, a takođe i od lepog ponašanja.

Kult nerada, ustanovljen još u vreme Josipa Broza, i dalje je prisutan.

„Ne može niko toliko malo mene da plati, koliko ja mogu malo da radim“. Ova „premudra“ misao, strancima potpuno nerazumljiva, u zemljici Srbiji postala je vremenom dominantna.

„Za budalu uvek ima posla“, glasi jedna druga misao, verovatno nastala u glavi nekog novog Nikole Tesle.

Za prosečnog Srbina nema veće uvrede nego kada mu neko kaže: „Idi nešto radi“. On to shvata kao najgore poniženje jer, zaboga, nije li već opštepoznata stvar da samo budale rade?

Pametni valjda zezaju budale koje rade i – po mogućstvu – grebu se od njih.

Žive na tuđ račun.

Tu i tamo nešto ukradu.

Gledaju rijaliti na TV, maštajući da i oni jednoga dana dostignu takav nivo inteligencije kao njihovi idoli sa malog ekrana.

laganica

Za prosečnog Srbina i nije neka uvreda ako mu opsuješ majku, to je u zemlji bolesnih i poremećenih vrednosti postalo govoto normalno. Nešto slično kao kada nekome poželiš dobar dan.

Ali ako Srbinu kažeš da treba da radi, na*ebao si.

Kada se ovo ima u vidu, nije ni čudo da u Srbiji vlada teška nezaposlenost. Em nema dovoljno radnih mesta, em ima malo onih koji bi uopšte nešto i hteli da rade.

Kažu: mala je plata. U stvari, njihovi apetiti su nezajažljivi.

U stvari, to im je samo jedan od izgovora da ništa ne preduzimaju.

Neće da rade ni za pare, a kamoli da - volontiraju!?

U razvijenim zemljama EU procenat ljudi koji nakon svršetka svog normalnog radnog vremena produžuju da rade na nekim poslovima, ali bez novčane nadoknade, iznosi i preko 25%.

Kod nas se taj procenat izražava mikroskopskim ciframa.

Primitivan način shvatanja pojma „korist“, naročito je izražen shvatanjem da je jedina korist koju čovek može od nečeg ili nekog da ima – materijalna korist.

Pri volontiranju te koristi nema, ali postoje druge, ne manje bitne. Čovek se uči novim veštinama, stiče samopouzdanje, dobija radno iskustvo, unapređuje svoju okolinu, upoznaje nove ljude, ostvaruje kontakte...

Zato je potrebno volontirati.

Zato je potrebno raditi.

Zato ne valja sedeti kući, blejati po kafićima, buljiti u TV i traćiti svoje vreme na društvenim mrežama.

Od rada još niko nije umro, pa neće ni Srbin!

(10.03.2019)