INDIREKTNO

 
Piše: Aleks Martin
 
Ćuške zbog baćuške
 
Naša sposobnost da sebi zabijamo autogolove prosto je fascinantna. Ako već niko neće da nas saplete, nema problema – sami ćemo to učiniti, a posle, kada se pojave posledice, hvatamo se za glavu, proklinjemo i Kurtu i Murtu i kao po pravilu biramo najkomplikovanija rešenja, pa posle to prikazujemo kao veliki uspeh naše mudre politike i diplomatije. 
 
Najnoviji gaf, da ne kažemo glupost, jeste poziv koji je državni vrh Srbije uputio Vladimiru Putinu da poseti Beograd povodom obeležavanja 70-godišnjice oslobođenja naše prestonice, u oktobru mesecu. Ne možemo da odolimo baćuškama, pa to ti je!
 
Čak i politički laik ustvrdio bi da je u aktuelnom, veoma osteljivom trenutku, kada Zapad i Rusija hvataju jedno drugog za grlo zbog Ukrajine, notorna glupost stvrstavati se uz pravoslavce sa Istoka, tim pre što je Srbija započela pregovore o pristupanju Evropskoj Uniji. Pozivati Putina, ili bilo kog drugog iz Kremlja baš sada u goste, jeste prst u oko Briselu, a i Vašingtonu.
 
Da li nam je baš toliko teško da držimo jezik za zubima i mudro ćutimo ako već nismo u stanju ništa pametno da kažemo, ili da sedimo skrštenih ruku ako već ne znamo ništa dobro da uradimo? 
 
Zašto volimo da iritiramo velike sile, to je pitanje kojim bi mogli da se pozabave psihijatri. Pozivanjem predsednika Rusije na ćevape i šljivovicu u trenutku kada EU steže sankcije Moskvi, po ko zna koji put se legitimišemo kao nepouzdan partner i saveznik, ne samo Briselu ili Vašingtonu, već u krajnjoj liniji i prijateljima s Istoka, koji dobro poznaju našu političku prevrtljivost i sklonost da sedimo na dve stolice, u nadi da će  neko jednoga dana pristati da nas nosi na svojoj grbači. 
 
Naši vlastodršci ispoljavaju totalnu političku kratkovodost i nedostatak diplomatskog šlifa, ali nije to ono što je u čitavoj priči najgore. Najgore je što je na relaciji predsednik – premijer – Vlada potpuna disharmonija, što jedan udara u klin, drugi u ploču, što lične sujete odnose prevagu nad zdravim razumom i što se ne razmišlja o posledicama, već udaramo na prvu loptu, kao deca predškolskog uzrasta. Pričamo, a i radimo što nam prvo padne na pamet, a nepromišljene reči i neodgovorni postupci po pravilu dovode do nevolja u kojima najviše ispaštaju obični građani. 
 
Doduše, ti „obični“ su i glasali za radikale, presvučene u evropsko ruho. 
 
(21.09.2014)