INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Carstvo laži

U Srbiji istina postaje nepoželjna kategorija. Svi pristajemo na laž, živimo u carstvu obmane, spinovi i manipulacije postaju uobičajeni model ponašanja. Sistem vrednosti je okrenut naglavačke, po meri presvučenih radikala.

Za predstavnike u vlasti izabrali smo najgore među nama i trpimo posledice te naše fatalne odluke.

Retko ko ima petlju da kaže da je car go. Retko ko sme reći ono što je potpuno očigledno. Svi vide da ništa nije u redu, ali se prave da je OK. Javno mnenje postalo je ravnodušno na sve gadosti koje se oko nas dešavaju.

Kritička svest praktično ne postoji. Tu i tamo poneki nezavisni intelektualac ili grupa zanesenjaka podignu glas, ali bivaju utišani indiferentnom reakcijom javnosti. Na taj način, čak i poneki usamljeni Don Kihot postaje umoran i demoralisan, pa diže ruke od borbe za pravdu i istinu.

Ako neko društvo živi u carstvu laži, onda za to nije samo kriv onaj ko stoji na vrhu piramide vlasti, nego i svaki pojedinac. Kriv je svako ko se ne oglašava, bilo da ćuti zato što je neinformisan, zato što je podmićen ili zato što nema hrabrosti. Pobuna protiv ovog sistema jednostavno treba da bude dužnost svakog od nas, obaveza svakog građanina jer niko se umesto nas neće izboriti da našoj deci bude bolje i da žive u pravednom društvu.

carstvo lazi

Ropski mentalitet, duboko ukorenjen u Srbima još od vremena kada su Turci vladali, ovih naprednjačkih godina dolazi do punog izražaja. Ovde postaje normalno sve ono što to zapravo nije, vlada jedan prostački nadrealizam. Palanački duh obuzima sve institucije. Ljudi se panično bore da u svojim rukama zadrže makar mrvice nekakvih bolesnih iluzija, umesto da čuvaju svoje dostojanstvo.

Svi mi postajemo saučesnici u likvidaciji istine i poštenja.

Ne bez razloga, kaže se da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Ali isto tako, tačna je činjenica i da svaki narod ima sistem kakav zaslužuje. Analogno tome, nije teško zaključiti da svi živimo baš onako kako zapravo želimo. Kako smo, barem većina nas, svojim činjenjem odnosno pasivnim posmatranjem, praveći se slepi i gluvi – zaslužili.

Mnogo smo daleko od stvaranja kritične mase za neke ozbiljnije promene.

Mnogo smo daleko od normalnog društva i normalnog života.

Mnogo smo daleko od pameti i civilizacije.

Propadamo i rapidno tonemo, a što je najgore – danas nam je bolje nego što će nam sutra biti. Naša žalosna sadašnjost nije ništa u odnosu na budućnost koja nas očekuje.

Kada nam se desi još neka kataklizma, jer nezrelom narodu kataklizme se uvek dešavaju, onda će 90 posto stanovnika, neradnika, plašljivaca i bitangi svaliti svoj gnev na ono malo normalnih koji se danas bune.

Razapeće ih na krst, kao Isusa Hrista.

Likovaće nad njihovom nesrećom.

Otimaće im sve što mogu.

Bože, nemoj nam oprostiti što smo ovakvi, jer možemo ali nećemo da se menjamo.

(17.05.2019)