INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Bez oprosta i zaborava

Neke rane nikada ne zarastaju. Ožiljici podsećaju na patnje, na muke, na bol... U glavi se vraćaju sećanja, množe se emocije, a srce čuva žalosne uspomene kojih ne može da se oslobodi.

Takav je slučaj sa svakim normalnim Srbinom kad pomisli na NATO agresiju, kojoj se na današnji dan navršava ravno 20 godina.

Pre dve decenije, 24. marta 1999. zločinačka soldateska koju su na Srbiju uputili namoćniji ljudi Amerike otpočela je varvarsko bombardovanje naše zemlje, sa ciljem da okupiraju Kosovo i Metohiju, amputiraju tu oblast od Srbije i na njoj uspostave vojnu vazu NATO. Nakon što bi se to ostvarilo, NATO zločinci i njihovi naredbodavci otpočeli bi sa eksploatacijom okupirane teritorije, tačnije sa pljačkom srpskih rudnika i prirodnih bogatstava kojih na Kosmetu ima mnogo.

Što su naumili to i ostvarili, doduše sa mnogo više muke i uloženog novca nego što su to bili zamislili, ali – nije li još Makijaveli rekao da cillj opravdava sredstvo?

Varvarska vojna agresija NATO na jednu suverenu evropsku zemlju, agresija na Srbiju, najveći je zločin počinjen na našem kontinentu još od završetka Drugog svetskog rata. Ta je agresija počinjena suprotno odredbama međunarodnog prava, bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, na podmukao, hitlerovski način. Agresija je opravdavana ciničnim lažima CNN propagande kojoj bi na nivou beščašća i doktor Gebels mogao da pozavidi. Jedna velika sila ustremila se na malu nezavisnu državu, na slobodoljubivi narod kome je jedini greh bio što nije hteo da se povinuje Novom svetskom poretku zasnovanom na otimačini, lažima i gaženju međunarodnog prava.

Naš je greh bio u tome što nismo hteli da tuđinca pustimo u svoju kuću i da mu ponudimo cveće, da mu budemo zahvalni što je došao da nam uvozi „demokratiju“.

78 dana avioni NATO sejali su smrt nad teritorijom Srbije i Crne Gore, ubijali nedužne civile, rušili mostove, infrastrukturu... U prah i pepeo pretvarali vojne i industrijske objekte, sve ono što je naš napaćeni narod mukom stvarao svojim znojem i krvlju. U bezumnom krvavom piru, u zločinačkom divljanju potomaka onih koji su izvršili genocid nad Indijancima, nisu bila pošteđena čak ni nedužna deca.

Ta srpska deca bila su samo „kolateralna šteta“ na putu ka pretvaranju kolevke srpstva u američku bazu i koloniju.

Naša vojska junački se odupirala koliko je mogla, bez ičije pomoći. Na Rusiju se računati nije moglo, jer je alkoholičar Jeljcin bio marioneta u rukama Amerikanaca. Kina još nije bila stala na svoje noge, pa nismo mogli očekivati da bi nas štitio niko, izuzev – Boga.

U svom fašističkom orgijanju američki NATO „junaci“ nisu imali petlju da se sa srpskom vojskom susretnu na njezinom kopnu, u borbi oči u oči. Fašisti ne samo da su imali plan da Kosmet pretvore u svoju koloniju i bazu, nego i da naš narod koji živi na tom području prepuste na milost i nemilost šiptarskim teroristima, dilerima droge i trgovcima ljudskih organa. Trebalo je Srbe surovo kazniti što su dozvolili da dođe do toga da Amerika mora upotrebljavati silu kako bi na Balkanu ostvarila interese svoje plutokratije.

nato

 

Malo im je bilo što su svojom politikom rasturili Jugoslaviju i srpski narod rasejali u pet različitih balkanskih država, što su u Hagu ustanovili specijalni sud namenjen da kažnjava samo Srbe, nego su udarili i na naš suverenitet.

Bio je to prvi okupator na Kosmetu nakon Osmanlija.

Danas, dve decnije nakon surove agresije, Kosmet je postao crna rupa Evrope, sa koje gledaju da pobegnu svi koji ikako mogu. Tamo profitira samo Amerika i mali krug kosovskoalbanskih političara koji služe Amerikancima. Kosmet je bez perspektive i on košta papreno mnogo mentore takozvane njegove „nezavisnosti“.

Današnji dan, 24. mart, Srbi ne samo da ne smeju da zaborave, nego ne smeju ni – oprostiti. Mi živi nemamo pravo da u ime mrtvih, nevinih žrtava oprostimo njihova stradanja. Nemamo pravo da oprostimo ni spaljene kuće, razorena sela i gradove, Srbe proterane sa ognjišta, srušene crkve i manastire, oskrnavljena groblja, bombe sa osiromašenim uranijumom koje i danas seju neizlečive bolesti. Nemamo pravo da oprostimo pobijene civile, nedužnu decu, namerno gađane putničke vozove, sa ciljem da se Srbima nanese što veći bol. Nemamo pravo da zaboravimo ni stradale radnike RTS-a, koji ništa skrivili nisu. Ni zgradu generalštaba, ni sirene, ni atomska skloništa, ni vojnike naše što su ih majke, žene i sestre sa pesmom u boj ispraćale, a kući ih u mrtvačkim sanducima dočekale.

Svima njima mora biti podignut spomenik i da bude napisano – ko ih je i zašto ubijao.

(24.03.2019)