PRIČE IZ STAROG BEOGRADA

Kafana Ljubljana

Piše: Radomir Vučenović

Stari Beograd imao je svoje zanimljive priče. Jednu od njih, malo poznatu našoj javnosti, podelio bih sa čitaocima "Net Magazina". Reč je o kafani "Ljubljana" koja je pre Drugog svetskog rata bila veoma popularna, a sada je više nema.

Vlasnik ove kafane bio je izvesni Momčilo zvani Moma, koji je početkom tridesetih godina prošlog veka došao u Beograd da započne biznis. Moma je došao iz zapadne Srbije, a u to vreme običaj je bio da se kafanama daju imena gradova iz kojih dolazi vlasnik. Kako je došlo do toga njegova kafana dobije ime "Ljubljana" Moma je ispričao mom ocu, a ja želim sada Vama da to prenesem, da se ne zaboravi.

Kupio je Moma lokal sa divnom senovitom baštom u Nebojšinoj ulici, preko puta Karađorđevog parka, između ulica Hadži Melentijeve i Kraljevića Tomislava (danas Internacionalnih brigada). Mislio je gazda Moma da sprema jela i pića, kao što su se spremala više manje i u drugim beogradskim kafanama. Slučaj će ga naterati da proširi asortiman. Kada je sređivao dokumentaciju za otvaranje, trebao je upisati ime kafane.Ispostavilo se da su sva imena gradova iz zapadne Srbije zauzeta, pa je Moma upitao službenika sa druge strane  šaltera:

“Ima li neki grad da nije zauzet“? 

"Ima  - Ljubljana", glasio je odgovor. Razgovor je završen, kafana je dobila ime.

Dva dana po otvaranju, u šetnji Nebojšinom ulicom prolazio je ministar i predsednik Slovenačke Ljudske stranke Anton Korošec i ugledavši ćirilični natpis „Kafana Ljubljana“ odmah ušao u nju. Očekivao je nekog Slovenca, koji je došao da Beograđanima sprema slovenačke specijalitete. Gazda Moma ispričao mu je kako je kafana dobila ime, rekaši mu tom prilikom da nikad nije bio u Ljubljani. Razgovor se  završio tako da je Ministar postao prvi stalan gost, a Moma je obećao da će nabavljati Slovenačka vina. Kasnije i drugi Slovenci sa službom u Beogradu sledili su svog lidera i dolazi „kod Mome u Ljubljanu“. Pretpostavljam da je kasnije pored srpskih bilo i slovenačkih jela.                                                                                                  

Opisao bih sada jedan neobičan događaj, kojem sam lično prisustvovao i koji dobro pamtim, iako sam tada imao nepunih pet godina. Aprila meseca 1944. godine, na pravoslavni Uskrs, saveznici su bombardovali Beograd. Zgada iznad kafane, na uglu Nebojšine i današnje ulice Internacionalnih brigada, bila je srušena. Kafana "Ljubljana" i porodična kuća porodice Anđelković u Hadži Melentijevoj 3 bile su delimično srušene, u delovima, duboko u dvorištu gde su se približavale jedna drugoj. U ove dve zgrade niko nije poginuo, ali je jedan kafanski gost zapomagao iz podruma u kojem je bio toalet a odakle nije mogao da izađe. U toku uskršnjeg  popodneva nemački vojnici i građani otrpali su jadnog čoveka. Moja porodica stanovala je u dvorištu susene zgrade broj 5, i ja sam baš neposredno pred izvlačenje ušao u susedno dvorište, video i zapamtio  momenat kada je čovek izvučen, iscrpljen i uplašen. Spašeni građanin dobio je stolicu da se odmori u dvorištu kuće Anđelković. Devojka Duda (danas penzionisani doktor veterine Dubravka Tadić) prskala ga je vodom i povraćala u život. Ja i gospođa Duda povremeno se podsetimo na to vreme.  

Posle rata kafana je postojala desetak godina. Iz gazda Mominih prešla je u državne pa u društvene ruke, da bi negde krajem pedesetih bila srušena. Posle oduzimanja kafane gazda Momčilo živeo je vrlo kratko i umro je od srčanog infarkta. .

(04.04.2018)